Krenete, recimo, ujutro autobusom iz Bara za Kotor. Uđete u barsku autobusku stanicu, kupite kartu na šalteru od 5,5 eura, krenete „Zejdinovim“ mini-autobusom (koji usput pokupi više putnika nego što ima sjedišta, pa ljudi moraju stajati) i nakon malo više od sat i po stignete tamo gdje ste naumili.
Kad odlučite da se vratite, shvatite da je zadnja veza Kotora i Bara, odnosno primorskih djelova naše države, već u 17:32, što znači da, ako se zateknete nakon toga u UNESCO-ovom gradu, a nemate kola, morate da se snalazite za prenoćište. Takva je naša saobraćajna povezanost.
Dobro, nema veze, pomislite, nađete se na kotorskoj autobuskoj stanici u zadato vrijeme, i dođete na šalter da kupite kartu. A službenica kaže: „Sedam eura, prevoznik Lalatović trade“.
Sad vi u čudu trljate oči, jer znate da ste istu kartu, na apsolutnoj istoj destinaciji, platili samo devet sati ranije 5,5 eura, pa pitate ljubaznu službenicu da nije pogriješila ili da se niste našli u vremeplovu koji vas je vratio u vrijeme galopirijuće svakosatne hiperinflacije, ali ona odrečno klima glavom i objašnjava: „Šest eura karta, a euro stanična usluga“.
Sad se vi opet pitate kakva „stanična usluga“ kad u tzv. „čekaonici“ koja se nalazi ispred šaltera pored širom otvorenih vrata ima samo drvana klupa, pored istih takvih drvenih napolju na smrzlici, bez televizora, kafemata, kioska, topline, ičega, osim kafane koju plaćaš, a autobuse od perona odvaja metalna pokretna ograda, bez vrata, samo sa improvizovanim prolazom između metalnih štangli, a ona samo klima glavom i kaže: „To je tako“.
I vi onda shvatite da „to je tako“ u dužini od 60 km u jednom smjeru košta 5,5, a u drugom čak 7 eura, i da je „to je tako“ od Kotora do Bara gotovo 30 odsto skuplji nego onaj prvi, od Bara do Kotora. I ne preostaje vam ništa drugo nego da uđete u autobus i zahvalite sudbini što živite u zemlji u kojoj nikad neće biti dosadno, jer je apsurd svakodnevna stvar.
Ž.MILOVIĆ
