Kako Rusija doživljava Srbiju - kao ravnopravnog partnera ili podanika - najbolje govore poslednja dva istupa ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Čepurina.
Ruski doiplomatski predstavnik u Beogradu je prvo, 13. novemnbra, ustvrdio da se granice takozvanih balkanskih zemalja i dan-danas razmatraju, čime je indirektno doveo u pitanje i Dejtonski sporazum, ali i Briselski dogovor o Kosovu. Potom je, nekolika dana docnije, Čepurin počeo da se bavi trasiranjem spoljne politike Srbije: na nedavnom predavanju na Akademiji za bezbednost u Beogradu, ruski ambasador je srpsko stremljenje ka NATO ocenio kao „ludost“ i glupost, upoređujući Srbiju sa „lakom devojkom koja želi svakom da se da“.Potom se ruski ambasador „biranim rečima“ osvrnuo na crnogorski put ka NATO, bahato ocenivši stav zvanične Podgorice kao – „majmunsku politiku“, a crnogorske zvaničnike i sve druge koji imaju blagonaklon odnos prema Alijansi kao „one koji trče za bananom“.
Diplomatski ispadi: Čepurinov nastup nije prvi takav skandalozni ispad ruskih diplomata i političara. Priče da Rusi kao poslodavci u Srbiji
svojim ponašanjem omalovažavaju domaću radnu snagu, bili oni inženjeri ili obični radnici, postale su još uverljivije nakon istupa Čepurina, ali i njegovog prethodnika Aleksandra Konuzina. Upravo je Konuzin pre dve godine u pripitom stanju, na jednoj konferenciji izvređao prisutne povicima: "Ima li ovde Srba".Ove izjave ruskih diplomata osudili su aktivisti nevladinog sektora, ali ne i visoki državni predstavnici čije izjave Rusima očito daju vetar u leđa za nediplomatsko ponašanje.
Tako je Nenad Popović, potpredsednik srpskog parlamenta i potpredsednik Koštuničinog DSS-a, na pitanje novinara da li ovim velikim infrastrukturnim projektima Južnog toka potpadamo pod ruski uticaj, odgovorio: "Tako je, i hvala bogu da je tako".
Popović je ceo svoj biznis preselio u Rusiju, i tvrdi da se novac više ne nalazi u EU već u Rusiji.
A kako ruski predsednik tretira srpskog? Prilikom nedavne posete Rusiji predsednik Tomislav Nikolić je predsednika Vladimira Putina čekao više od sat vremena kako bi počeo ranije zakazan sastanak.
Tri interesa: U odnosima sa Srbijom Rusija je jasno definisala tri interesa: energetiku, vojno-političku saradnju i investicije, jer sa Evropom - ali i sa Srbijom - teži da ima što razvijenije ekonomske odnose iz kojih će izvući korist.
S obzirom na to da je ekonomija ključna i za donošenje političkih odluka, izgradnja Južnog toka se u Srbiji predstavlja gotovo kao posao veka jer Srbija time sebi obezbeđuje energetsku sigurnost. Uz tu sigurnost idu i političke ocene da izgradnja Južnog toka Srbiju izvlači iz ekonomske krize što nije nemoguće. Trenutna nezaposlenost u Srbiji je 24,6 odsto, a prema rečima predsednika Nikolića na njegovoj izgradnji indirektno posao će imati sto hiljada ljudi. Ministarka energetike Zorana Mihajlović tvrdi da će izgradnja ovog gasovoda povećati BDP Srbije za najmanje pet odsto.
Srbija sada 90 odsto gasa za svoje potrebe uvozi iz Rusije trasom kroz Ukrajinu i Mađarsku, što se 2009. godine pokazalo kao nepouzdan kanal kada je zbog spora između Ukrajine i Rusije gasovod bio zatvoren.
Južni tok je najveći infrastrukturni projekat u Srbiji i njegova izgradnja koštaće 1,9 milijardi evra. Domaće kompanije treba da obave sav građevinski posao, osim proizvodnje opreme, a prema energetskom sporazumu između Srbije i Rusije - firme iz Rusije i Srbije imaju prednost nad konkurencijom ako ponude iste uslove na tenderima.
Od Rusije su energetski zavisne i sve zemlje kroz koje Južni tok prolazi, a među njima su - osim Srbije - i članice EU. U vlasništvu polovine podmorskog dela Južnog toka (onog koji je najskuplji, ispod Crnog mora) su tri zapadnoevropske kompanije - italijanski ENI 20 odsto, francuski EDF 15 odsto i nemački Vinteršal 15 odsto. Podmorski deo gasovoda Južni tok dugačak je 900 kilometara, a kopneni 1.400 km.
Ovaj gasovod je stopirao izgradnju gasovoda Nabuko, kojim je trebalo da gas iz Azerbejdžana dođe u zapadnu Evropu. Zbog neisplativosti, od izgradnje Nabuka odustali su zapadnoevropski investitori.
Gasovod će kroz Srbiju biti dugačak 421 kilometar od Zaječara do Horgoša. On u Srbiju ulazi iz Bugarske, a izlazi u Mađarsku. Srbija je jedina zemlja na glavnom toku gasovoda koja nije članica EU pa je zbog toga manjinski vlasnik gasovoda na svojoj teritoriji 49 odsto. U drugim zemljama vlasnički udeo ravnopravan je sa ruskim partnerom Gaspromom 50-50. Gasovod bi trebalo da proradi do kraja 2016. godine. Srbija bi samo od tranzita gasa trebalo da ima godišnji prihod od oko 200 miliona evra. Garantovan joj je i prihod na uloženi kapital u izgradnju Južnog toka od osam odsto.
Nato i ruska vojna baza: Kroz priču o Južnom toku i srpskoj koristi prelama se priča i o ruskom nezadovoljstvu pristupanja Srbije NATO. Iako se sve češće pominje da članstvo u NATO Srbiji brže otvara vrata EU, prema istraživanjima koja je nedavno objavio Ipsos Stratedžik marketing 12,8 odsto ispitanika je reklo da je za ulazak u ovaj vojni savez dok je 58,8 protiv.
Sa druge strane, sve češće se čuju ruske namere da bi regionalni Centar za venredne situacije u Nišu - koji je izgradila Rusija - mogao biti pretvoren u rusku vojnu bazu, čime bi Rusija obezbedila vojno prisustvo na Balkanu.
Pre dve godine kada je ruski ministar Sergej Šojgu zajedno sa Ivicom Dačićem otvorio ovaj centar, Zapad je izrazio zabrinutost, a ministri su tvrdili da je to "centar koji će garantovati bolju bezbednost i Srbije i celog Balkana".
General Ninoslav Krstić, koji je preminuo prošle godine, svojevremeno je bio i komandant Združenih snaga na jugu Srbije, još 2011. godine je rekao da su Rusi i te kako dobro procenili gde da instaliraju bazu koja će čuvati njihov gas. Izrazivši uverenje da je priča krajnje jednostavna i da Rusija na taj način želi da zaštiti svoj gasovod koji će uskoro proći kroz Srbiju, Krstić je rekao da je tako nešto - grubo narušavanje suvereniteta jedne zemlje i izrazio sumnju da će se o tome uopšte javno govoriti.
"Stvaranjem regionalnog centra za vanredne situacije otvoriće se i mogućnost da u Srbiju zvanično uđu ruske antiterorističke jedinice. Civilna zaštita ne podrazumeva samo razminiranje, pomoć pri elementarnim nepogodama, poplavama ili zemljotresima, već i borbu protiv terorizma. Znači, u tom centru bi morale da se nađu i antiterorističke jedinice, a ostaje samo pitanje da li će njihov zadatak biti da se brinu o teritoriji Srbije ili celog regiona", naveo je tada Krstić.
Deset dana pre ceremonije početka izgradnje Južnog toka kroz Srbiju, u poseti premijeru Dačiću bio je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu. On je sa srpskim ministrom odbrane Nebojšom Rodićem potpisao međuvladin Sporazum o vojnoj saradnji izmedju Rusije i Srbije, koji se tumači kao novi izazov u odnosima Rusije, NATO, EU i Srbije.
Nakoliko dana nakon te posete u dodatku "Ruska reč", koji objavljuje beogradska "Politika" ta poseta je okarakterisana kao izgradnja novih odnosa Rusije i Srbije koji teku u više pravaca. Ti pravci podrazumevaju i reorganizaciju niške baze u bazu za brzo reagovanje „u slučaju zaoštravanja situacije u jugoistočnoj Evropi ako dođe do izbijanja međunacionalnih sukoba ili terorističkih napada“. Niška baza bi se reorganizovala zbog nacionalne bezbednosti Srbije, a sve u skladu sa Deklaracijom o vojnoj neutralnosti koju je srpski parlament doneo još 2007. godine.
Uprkos tome sve češće se prenebregava činjenica da je nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković pre te Deklaracije potpisao Sporazum o nesmetanom prolasku NATO trupa kroz Srbiju.
Međutim, niko od predstavnika vlasti ne želi jasno da odgovori na pitanje: da li se zaista radi radi o vojnoj bazi? Na pomen vojne baze srpski političari se uvek unervoze. Tako je septembra ove godine premijer Dačić prilikom posete Nišu, gde je sa ruskim ministrom Vladimirom Pučkovim prisustvovao demonstracionom letu aviona za gašenje požara, rekao da - neće da odgovara na pitanja da li je to vojna baza.
"Rusija je najveći spoljnotrgovinski partner zapadnih zemalja i oni mogu da se ljube sa Putinom, a mi sa njima ne možemo da spasavamo ljude. To je jedna licemerna situacija. Srbija je suverena zemlja i ako hoće da ima vojnu bazu, ona će doneti odluku, ali neće", rekao je Dačić.
U prevodu sa političkog na jezik običnog sveta: srpski premijer je jasno poručio eda Beograd prihvata ulogu da bude interesna sfera Moskve, sve u nadi da to ipak neće zaustaviti srpska stremljenja prema Evropskoj uniji. Podseća ta priča na onaj čuveni Borisa Tadića slogan „i Kosovo i Srbija“ koji nije baš slavno prošao. Sad samo da se vidi kako će proći nova strategija srpskog državnog vrha koju je moguće formulisati na sličan način - „i EU i Rusija“.
Violeta CVEJIĆ
