Kada je, povodom dvanaeste godišnjice takozvane petooktobarske revolucije, u novosadskom Studentskom kulturnom centru premijerno prikazana predstava Ubiti Zorana Đinđića, reditelj Zlatko Paković je kazao kako je njegova drama zapravo „osveta svima onima koji su priželjkivali Đinđićevo ubistvo i njime se okoristili”.
“Tim ljudima bi se trebalo rugati”, rekao je tada Paković, “jer oni čine sve da građani i građanke Srbije budu nezadovoljni i sumorni… Ova predstava je poput sna, i to onog iz koga nas budi sopstveni smeh. Nažalost, to buđenje je košmarno, jer se budimo u jalovoj stvarnosti, bez perspektive za one koje volimo”.
Na ovogodišnjem četrdeset i sedmom po redu Beogradskom Internacionalnom Teatarskom Festivalu (BITEF), u okviru redovnog programa, prikazana je i predstava Zlatka Pakovića, Ubiti Zorana Đinđića.
“Ubiti Zorana Đinđića je na ovogodišnjem BITEF-u igrana u napuštenoj hali nekadašnje fabrike, što je adekvatan prostor; sličan onome u Novom Sadu, gde je predstava i nastala” – kaže za Portal Analitika pozorišni reditelj i novinar beogradskog dnevnog lista Danas, Zlatko Paković. „U toj hali, inače, ima života taman onoliko koliko ga ima među psima lutalicama koji je nastanjuju. Doduše, mislim da je bolje živeti slobodno i teško kao pas nego kao nemoralan čovek. Jer, ovo drugo je smrt još za života.“
ANALITIKA: Ima li u ovome što ste upravo rekli izvjesne ogorčenosti?
PAKOVIĆ: Verovatno ste u pravu: to nesumnjivo izgleda kao svojevrsna ogorčenost, ozlojeđenost; ali, zar takvo osećanje nije logična posledica načina na koji se ovde živi već četvrt veka?
ANALITIKA: Šta je zapravo osnovni razlog vaše ozlojeđenosti: status koji imate kao reditelj, odnos društva prema Zoranu Đinđiću ili pozicija koju pozorište – kultura uopšte – ima danas u Srbiji?
PAKOVIĆ: Prvo, budući da je reč o vlastitom izboru, ne mogu reći da sam ozlojeđen pozicijom koju imam u pozorištu u Srbiji; tim pre što je ona u skladu sa mojim nastojanjem da delujem sa margine i da radim izvan datog pozorišnog sistema.
ANALITIKA: Šta to znači?
PAKOVIĆ: To znači da verujem u to da se stvari mogu bitno promeniti isključivo delovanjem sa margine. Jer, etabliranost dovodi do lenjosti duha, gubitka kreativnosti, ponavljanja; a takav teatar je bez ideja… Uostalom, da bi opstao kao slobodno biće, čovek mora i da podnese određene žrtve, da se bori; a ne da prihvati da bude deo sistema koji ga, korumpirajući ga, polako guši i kao čoveka i kao umetnika.
Dugi deo vašeg pitanja sa odnosi na današnji društveni status Zorana Đinđića i njegovog umorstva...
ANALITIKA: Kako biste definisali taj status?
PAKOVIĆ: Reč je o još uvek do kraja nerasvetljenom zločinu, što uznemirava. Budući da živimo u društvu nezainteresovanom da napravi ozbiljnu analizu tog mučkog, užasnog ubistva i da na videlo dana izbaci sve one koji su u taj zločin upleteni, to i deprimira.
ANALITIKA: Poznati jugoslovenski i beogradski advokat, Srđa Popović, do smrti je pokušavao da riješi pitanje takozvane političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Nažalost, nije do kraja uspio... Da li je smrću Srđe Popovića na tu temu stavljena tačka?
PAKOVIĆ: Nadam se da tačka nije stavljena, iako je teško poverovati da će u Srbiji sada imati ko da nastavi delo tog pravdoljubivog, pametnog i ustrajnog čoveka i pravnika.
ANALITIKA: Pitala sam vas i o statusu kulture u Srbiji...
PAKOVIĆ: Da bi se taj status promenio, neophodni su novi ljudi. Govorim pre svega o onima koji kulturu stvaraju; dakle, o stvaraocima. Našu, pak, kulturnu, takozvanu kreativnu elitu, već decenijama čine isti ljudi koji, nažalost, godinama i decenijama ponavljaju jedno te isto. I tu vreme kao da je stalo. Sve što ti predstavnici kreativne elite umeju kritički da kažu o sopstvenom radu je da se žale kako im nasušno nedostaje novac. A to, eto, služi kao opravdanje za to što već decenijama u teatru nisu proizveli ni jednu jedinu ideju.
Doajen srpske pozorišne režije, Dejan Mijač, tu, pre neki dan, na jednoj televiziji je, recimo, rekao kako mu je, kada je počinjao da se bavi režijom, bilo jasno da će pre svega biti siromašan. A Mijač je sve samo nije siromašan čovek. Pritom, iako danas drži moralističke lekcije, Dejan Mijač kao da zaboravlja da je, kada je krajem osamdesetih počelo „događanje naroda“, svojom Golubnjačom i Kolubarskom bitkom Dobrice Ćosića - tog oca novog srpskog nacionalizma - i sam svesrdno radio na nacionalističkom zaglupljivanju publike. Prema tome, za početak bi bilo dobro i to ako bi umetnici makar povremeno imali svest o tome za šta su odgovorni.
ANALITIKA: Vama, recimo, nikada nije palo na pamet da režirate Dobricu Ćosića?
PAKOVIĆ: Ne, ali bi se od Ćosićevog otrovno šovenskog i sladunjavo-patetičnog štiva dala napraviti izvrsna parodija. Nešto kao - Anatomija nacionalističkog morala.
ANALITIKA: Ako su, kako kažete, Srbiji neophodni novi ljudi, da li je ministar kulture, Ivan Tasovac, taj „novi čovjek“?
PAKOVIĆ: Reč je o talentovanom čoveku sa izuzetnim organizacionim sposobnostima. O čemu, uostalom, najbolje govori Beogradska filharmonija od koje je, kao njen direktor, uspeo da napravi relevantnu kulturnu instituciju. S druge strane, budući da je ponudu da bude ministar kulture prihvatio od ljudi sa kojima ne deli političke i ideološke stavove...
ANALITIKA: Sigurni ste?
PAKOVIĆ: Nadam se... Tasovac je jedini preostali „eksponent“ đinđićevske politike u redovima ove Vlade. Pored toga, ne bi trebalo zaboraviti na činjenicu da Tasovcu niko iz Demokratske stranke nikada nije ponudio mesto ministra kulture. Naravno, nije uputno prognozirati šta će ministar Tasovac uspeti da uradi u situaciji u kakvoj se trenutno nalazi srpska kultura. Lično, po tom sam pitanju veoma skeptičan. Tim pre što je reč o vladajućoj političkoj strukturi čiji je sistem vrednosti sumnjiv.
ANALITIKA: Moto ovogodišnjeg BITEF-a - Teško je biti – pogađa, rekli ste jednom, u samu srž vaše predstave Ubiti Zorana Đinđića. Na koji način?
PAKOVIĆ: Zoran Đinđić je bio ozbiljan političar. U ovako komplikovanoj ekonomsko-političkoj, policijsko-kriminalnoj situaciji u kojoj se nalaze zemlja i društvo, Đinđić je pokušavao da se na originalan način bavi politikom: imao je viziju o promeni društva, a i plan za to. Svakako, pravio je i greške.
ANALITIKA: Šta je najveća greška?
PAKOVIĆ: Koketiranje sa Srpskom pravoslavnom crkvom, uvođenje veronauke u škole...
ANALITIKA: „Dobrica Ćosić je srpski Tomas Man“, rekao je Zoran Đinđić u intervjuu „Špiglu“ nakon 5. oktobra 2000...
PAKOVIĆ: Eto, naveli ste jednu ocenu koju suštinski zameram Zoranu Đinđiću. Tim pre što je Đinđić bio briljantan intelektualac i što je morao znati o kome i kakvom delu je u ovom slučaju reč… Podsećam vas da su se veliki srpski i jugoslovenski pisci, Danilo Kiš i Mirko Kovač, često podsmevali Ćosićevom sentimentalizmu, kiču i nepismenim metaforama.
ANALITIKA: Zašto je Zoran Đinđić onda to izjavio, šta mislite?
PAKOVIĆ: Nažalost, izgleda da ni Đinđiću u pojedinim momentima nije uspevalo da se otrgne pogubnom uticaju Dobrice Ćosića.
Ali, vratimo se temi ovogodišnjeg BITEF-a - Teško je biti: kao ključni događaj naše novije istorije, kao obezglavljenje države Srbije i gubitak vizije društva, atentat na Zorana Đinđića je tragičan čin.
ANALITIKA: I to se jasno vidi u vašoj predstavi?
PAKOVIĆ: Verujem da je jasno… Pored ostalog, moja predstava pokazuje i da je ubistvo premijera Đinđića jedini logičan odgovor glavnih aktera države i društva kakve je Srbija u tom momentu imala. I njihovi motivi su jasni: hajde da ga uklonimo, jer će, inače, Đinđić ukloniti nas iz sfere uticaja; i to ne samo sfere uticaja u visokoj državnoj politici i biznisu, nego i iz sfere uticaja u medijima. Stoga, put koji gledaoce vodi do sale u kojoj će biti odigrana predstava Ubiti Zorana Đinđića, svi zidovi koji vode do scene, oblepljeni su onim strašnim naslovnim stranama novina koje su tri godine vodile besomučnu hajku protiv Zorana Đinđića, koje su ga svakodnevno linčovale, proglašavajući ga kriminalcem, saradnikom mafije i slično.
Među tim isečcima dominira znameniti naslov intervjua nedavno preminulog bivšeg savetnika za medije Vojsilava Koštunice, Aleksandara Tijanića: Ako Đinđić preživi, Srbija neće.
ANALITIKA: U Podgorici je, uzgred, nedavno otvorena slična izložba koja je očito veoma uzrujala autore jedne slične sramne hajke. Ali… Izgleda da će rečenica Aleksandra Tijanića koju ste citirali biti sve što će ostati upamćeno od te nekadašnje velike srpske i hrvatske novinarske zvijezde. I ta bi činjenica mogla biti uzeta kao dokaz da naša sudbina često presudno zavisi od našeg karaktera.
PAKOVIĆ: Zanimljivo, Aleksandar Tijanić je sahranjen u beogradskoj Aleji zaslužnih građana; Srđa Popović, vidite, nije… A u predstavi Ubiti Zorana Đinđića, o Aleji velikana peva se song Tomislava Markovića: "Budi deo naše klike, lezi među besmrtnike!"
Inače, Ubiti Zorana Đinđića počinje petnaestominutnim glasnim ponavljanjem sa razglasa reči aktuelnog predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, koje je, kao tadašnji partijski zamenik Vojislava Šešelja, malo pre atentata na predsednika Vlade, na jednom predizbornom skupu u Beogradu poručio: „Ako neko od vas u narednih mesec ili dva negde sretne Zorana Đinđića, neka mu kaže da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”… I Tomislav Nikolić će, naravno, po svim ovdašnjim pravilima časti, jednoga dana leći u Aleju velikana.
Poslednja scena u mojoj predstavi je odgovor na pitanje: šta oni koji su došli nakon Zorana Đinđića mogu da učine s njegovom ostavštinom.
ANALITIKA: Šta mogu?
PAKOVIĆ: Ti ljudi imaju snage i pameti jedino da raspišu tender za privatizaciju Đinđićevog groba i, uopšte, Aleje velikana. Naravno, ogromnu odgovornost za to snosi Demokratska stranka, čiji su funkcioneri u međuvremenu postali upravo ono što je Zoran Đinđić kritikovao kod Vojislava Koštunice: veoma lenji, ali i veoma agilni kada su u pitanju njihove lične zarade. Uz to još i samoljubivi, mrzovoljni, samodovoljni.
Kada pominjem odgovornost Demokratske stranke, govorim i o odluci vrha partije da sklopi pakt sa ljudima koji su bili Đinđićevi ljuti protivnici; ili o priči o "dva bola", tom besramnom političkom izjednačavanju nasilne smrti Zorana Đinđića sa onom biološkom Slobodana Miloševića. Naravno, sve o čemu govorim je temelj samorazaranja Demokratske stranke, kao i uspona Srpske napredne stranke.
ANALITIKA: Od čijeg predsjednika - danas svemoćnog Alekasandra Vučića - pojedini bivši saradnici ubijenog premijera i lidera Demokratske stranke svim silama pokušavaju da naprave “novog Zorana Đinđića“? Kako gledate na te pokušaje?
PAKOVIĆ: Kao na ozbiljan simptom patologije društva u kome živimo. Pre nekoliko meseci, u beogradskom dnevnom listu Danas sam objavio tekst pod naslovom Novo srpsko udvorištvo u kome sam pomenuo i Gojka Tešića, člana Demokratske stranke, koji je Aleksandru Vučiću napisao udvoričko pismo kakvo se ovde nije pojavilo još od smrti Josipa Broza Tita. Tešićevo pismo Vučiću čak ne podseća toliko na pisma pisana Titu koliko na ona pisana Staljinu. I to je simptomatično. A taj simptom je zastrašujući!
S druge strane, jasno je da je Aleksandar Vučić danas odan svom trenutnom zadatku – ulasku Srbije u EU – i to na isti onaj način na koji je svojevremeno bio odan Vojislavu Šešelju i stvaranju velike Srbije. A jasno je da između ta dva zadatka nema kontinuiteta; samo je, eto, odanost kontinuirana. Ali, o čemu je ovde zapravo reč? Naravno, o nepostojanju morala. Jer, u toj vrsti delovanja ćete lako naći etiku odanosti, ali ne i morala. A etiku odanosti su, podsećam, negovali i nemački nacisti koji su, bez obzira na njegovu moralnu vrednost, bili odani cilju!.. Eto, danas je jedina sreća to što je pridruživanje Srbije EU onaj diskurs koji vas, umesto ratnog huškanja i etničkog čišćenja, u ovakvom društvu dovodi do mesta ministra.
ANALITIKA: Šta hoćete da kažete?
PAKOVIĆ: Hoću da kažem da se Aleksandar Vučić emancipovao od Vojislava Šešelja, ali da mu to ipak ne daje za pravo da se predstavlja kao pristalica politike Zorana Đinđića koga, videli ste, sve češće citira. Iako je, pre samo nekoliko godina, preko table sa natpisom Bulevar Zorana Đinđića lično lepio plakate sa imenom ratnog zločinca Ratka Mladića! Što sve, naravno, danas deluje groteskno. A groteska je, ne zaboravimo, čudovišan spoj smešnog i jezivog, komičnog i horora.
No, i u toj grotesci ja lako uočiti jedan jedini kontinuitet.
ANALITIKA: Koji?
PAKOVIĆ: Vučićev apsolutni nedostatak duhovitosti. Jer, koju god masku da nosi, koju god igru da igra verujući da je najzad pronašao svoj pravi identitet - a njegov je identitet zapravo taj večiti vašar maski - Vučić nikada nije i neće biti duhovit. A jedino se duhovitost ne može imitirati.
I, da zaključim: Zoran Đinđić je junak tragedije, Vučić junak groteske. A ključni problem, ključni nedostatak ovog društva je taj što ono nije u stanju da bez ove i ovakve groteske napravi bilo kakav korak napred.
Tamara NIKČEVIĆ
