Ovakav razvoj događaja označava transfer sa računarskih silikonskih tranzistora, tehnologije koja će uskoro dosegnuti svoje limite, jer tranzistori mogu da budu onoliko mali dok ih kvantni efekt ne spriječi da se smanjuju dalje. Tranzistori od ugljeničnih nanocijevi, međutim, sada su mnogo realisičnije rješenje za buduće generacije kompjutera, jer oni sprovode elektricitet bolje od silikona i mogu da se smanje.
To znači da će kompjuteri na bazi ugljeničnih nanocijevi moći da budu brži i energetski efikasnije, što je izazov sa kojim se suočavaju moderni proizvođači poluprovodnika sa svakom novom generacijom procesora.
Tehnologija ugljeničnih nanocijevi je još nova i tu ima mnogo problema.
Rješenje koje nudi tim Univerziteta Stanford, na čelu sa profesorima Subhasisom Mitrom i Filipom Vongom, odnosi se na neka ključna pitanja za ispravku greške - njihov sistem može da isključi neispravne ugljenične nanocijevi i razvili su algoritam za rješavanje neusklađenosti koje mogu da dovedu do kratkog spoja u sistemu.
- Ljudi pričaju o novoj eri elektronike ugljeničnih nanocijevi, koja ide dalje od silikona. Bilo je svega nekoliko demonstracija kompletnog digitalnog sistema koji koristi ovu uzbudljivu tehnologiju. Ovo je dokaz tome - naveo je profesor Mitra u saopštenju.
Trenutno, CEDRIC nije sposoban za odmah obavi složena računanja poput današnjih kompjutera. Ipak, razvojem tehnologije, i to će jednog dana biti moguće. Stanfordov prototip predstavlja prvi korak ka sve naprednijim računarima sa ugljeničnim nanocijevima u budućnosti.
Predstavnik Univerziteta izjavio je za “Mašejbl” da se nada da će za 10 do 12 godina vidjeti proizvod u komercijalnoj upotrebi”.
Revolucionarno otkriće u nanotehnologiji objavljeno je u žurnalu “Nauka”
