I Guzenbauer je došao u Srbiju kao prijatelj srpskog naroda, provjereni. Jedan srbijanski analitičar je dobro rekao, da će Stroskan raditi besplatno na onom principu kao kad kupujete sok na kom piše 15 % gratis, pa kad dođete na kasu vi kažete da hoćete tih 15 %, a onda vam kasirka kaže da je to prosto nemoguće jer morate prvo da platite taj litar da bi uživali u 15 % gratis!
Piše: Saša ĐUROVIĆ
Crnogorski premijer je ugostio srpskog koji je boravio u prvoj zvaničnoj posjeti Crnoj Gori. Bijaše to zanimljivo prilično, od samog čina protokolarnog ljubljenja, Đukanovic je morao prilično da se sagne da bi se izljubio sa reformisanim Dačićem, jer se niko nije dosjetio da Ivici podmetne hoklicu ispod, a bilo bi dobro za obojicu. Prvog bi poštedio saginjanja, a drugog propinjanja na prste.
Dačić i Crnogorci: A onda je ministar policije gostovao u jednoj kontakt emisiji. U Srbiji je je na djelu situacija nezabilježena u svijetu u kojoj je premijer istovremeno i ministar policije. Znamenita Isidora Sekulić je dugo i strpljivo skupljala građu ne bi li donekle dokučila Njegoševu ingenioznost, a srpski ministar policije je s nepodnošljivom lakoćom u kontakt emisiji svojatao, pa onda otuđivao Njegoša u tolikoj mjeri da je to bilo potpuno degutantno. Ne samo meni, konstantno umjereni Siniša Kovačević mi reče: “Otkud mu pravo da ga on onako svojata i poklanja?“ E, pa u regionu svak sebi daje svašta za pravo. Može se prosto, nema reakcija - pa nema ni osude; ako je neđe i bude na kašičicu - kao da je to bitno. Ima l’ para? E to je bitno jedino.
U pauzama izmedju svojatanja i poklanjanja Dačić je pričao malo i o Crnogorcima direktorima u Beogradu, kao da ih se postavlja iz Crne Gore!? Pa je onda, kao glavni mašinovođa srbijanske željeznice, govorio o vozovima koji kasne. Mada je meni mnogo zanimljiviji Milovan Danojlić “Kako spavaju tramvaji“. Zatim je reformisani Dačić rekao antologijsko: “Ako mislite da ne možemo bez vas, nemojte… ne preterujte… ne treba nam političko silovanje, nego zajednički interes. Nisam sentimentalan...”
Šta zna ministar šta je kultura: A, ko bi rekao, kad ga vidi s’ koliko emocije otpjeva Miljacku, kad mu dođe, a dođe mu često.
Nije pričao o srpskoj vladi koja je doživjela „rekonstrukciju“. Pro forme, al ipak rekonstrukciju. Ali je zato o tom progovorio smijenjeni ministar kulture, poslastičar Bratislav Petković, koji je lijepo, krajnje iskreno, pa i dirljivo neđe, rekao da mu je posao poslatičara veoma trpio zbog stolovanja ministarstvom kulture!? Ne, nije to rekao Nušić da ne bude zabune, nego poslastičar Bratislav, ministar kulture! On je jadan zasjeo u vruću ministarsku fotelju ostavivši tulumbe i sve te slastičarske đakonije, a oni ga smijenili u znak zahvalnosti, sramota.
U Bratinu vruću fotelju je zasjeo Ivan Tasovac, bez posebnih zasluga ako izuzmemo par performansa i žiriranje u jednom natjecanju za izbor nekakvih pjevačica. Da li će Tasovac unijeti renesansni duh u kulturu turbo folkoizirane Srbije biće zanimljivo mada iskreno nemam povjerenja u čovjeka koji onoliko vremena polaže na frizuru, prosto ne znam da li će imati vremena, prstiju ljepljivih od gela. U cilju rekonstrukcije je doveden i nekakav Krstić. Da se ne pravim znalac pitah ljude iz struke mu o liku mu i djelu - bijahu potpuno neobaviješteni, kao Koštunica.
Strane patriote: A onda vrhunac: neko se dosjetio da pozove strance (pa još kakve) da pomognu srpskoj vladi u savladavanju prepreka koje joj stoje na putu. Angažovani su Dominik Stroskan i ex austrijski kancelar Alfred Guzenbauer. Za ovog prvog su svi čuli jednim povodom koji nije baš reprezentativan, otud i ne čudi zašto se obreo u ovakvoj Srbiji koja je sve osim reprezentatvna. Na žalost onih umnih, pismenih i iole normalnih koji joj žele dobro. Na nivou vica je informacija da će Stroskan prva tri mjeseca raditi gratis, a onda će imat nekakvu platu kao taj Krstić koji reče da je došao za mnogo manju nego li je imao već. Sve go patriJota!
Doduše, ne zna se sa stoprocentnom sigurnošću kolko iznosi honorar za patriotizam. U skladu s tim, od prijatelja iz srbijanske politike dobijem sledeću poruku ”Druže, Dominik Stroskan je konačno stigao u Srbiju. Odmah se sastao sa Vučićem i ministrima Krstićem i Radulovićem.
Na kraju sastanka je održana revija za Kana, na kojoj su prikazane sve potencijalne saradnice budućeg Vučićevog savjetnika za pitanje srpske ekonomije. Kanu je pokazan njegov kabinet u kome se sasvim prigodno nalazi kauč na rasklapanje. Poslije sastanka organizovan je obilazak “silikonske doline” i beogradskih splavova na kome je Kanu ukazano da uopšte ne mora da spopada žensku čeljad, već da će sponzoruše da spopadaju njega i da treba da se čuva jer je francuska sobarica malo dijete spram Vendi, Stoje, Stanije, seksi Sandre, Ljube i Suzane Mančić.” Duhovito i tačno. Ko se dosjetio da dovede Stroskana i Guzenbauera?
Gratis usluge: Nije pitanje za Crnu Goru al’ jeste na nivou paralele obzirom da su i u Crnu Goru dovođeni razni stručnjaci, u većini ni za šta. I to u ekonomskom trenutku kad se nema odakle uzet.
I Guzenbauer je došao u Srbiju kao prijatelj srpskog naroda, provjereni. Jedan srbijanski analitičar je dobro rekao, da će Stroskan raditi besplatno na onom principu kao kad kupujete sok na kom piše 15 % gratis, pa kad dođete na kasu vi kažete da hoćete tih 15 %, a onda vam kasirka kaže da je to prosto nemoguće jer morate prvo da platite taj litar da bi uživali u 15 % gratis!
Ništa u životu nema džabe. Samo je sir džabe. U mišolovci. I obećanja, ne koštaju ništa. Loše ideje koštaju. Uzrokuju posljedice. A jednu takvu je iznio Lukšić. Za njega taman pomislim da je talentovan političar, a on nastupi sa potpuno stupidnom idejom o nečemu nalik G6 na Balkanu. Gospode Bože da li je moguće da su osobe, koje su da zlo bude veće profesionalno angažovane u politici, tako lake na zaborav?! G6 na Balkanu?! Do jedne ure, a onda kao svakih 50 godina, udri, zakolji da .. ne postoji. Razvaljuj!
Rekonstrukcija konstrukcije: Začudjujuće je prosto da je mnogo onih koji ne shvataju da je ovim narodima prosto neophodan protektorat. Ako to nije jasno ministru inostranih poslova onda je problem veći. Mnogo prirodnije bi bilo da se Lukšić svojevremeno založio za rekonstrukciju vlade, makar ona bila kao u Srbiji, fingirana i rađena da bi se, kao, demonstirala volja za promjenama. Ta inicijativa bi mogla ponukat vlast u Crnoj Gori da posegne za istom mjerom. Zašto malo ne rekonstruisat vladu? Zašto malo ne mijenjat?
Ne da se rotiraju kadrovi kao do sad, jer to ne znači apsolutno ništa, nego da se zaista mijenjaju. Makar pomjerit najbliže rođake sa mjesta zamjenika ministara, malo relaxirat sve te nepotizme, sve te svastike, brataniće, šurnjaje i snaje. Makar, kao u Srbiji, postavit nekog ugostitelja za ministra kulture; ionako je svejedno ko je ministar kulture, tako je evidentno kad je u kulturi prazan prostor odavno već u Crnoj Gori.
Kad se na Crnu Goru kao i na čitav region može primijenit ono kako je jednom prepametno rekao Duško Radović :„U svetu se ljudi bore čitav život da budu na vlasti 4 godine, a ovde se bore 4 godine da na vlasti budu čitav život“ Da nije mnogo? Hvale vrijedan mi je bio istup Svetlane Vujanović, tu skoro, kad je izabrana za sudiju Vrhovnog suda, kad je rekla za onog sudiju kog je smijenila jer je bio kompjuterski analfabet, a koji je tipično regionalno, odbio da uči ( kad ionako sve zna je li ). Vujanovićka je mirno zaključila: „Njegovo znanje u januaru bilo je jednako znanju u maju. Dakle neznanje!“ Ta vrcavost duha je dobro došla, ako je sa veće instance tim bolje, jer vrcavost duha podrazumijeva dodir sa realnošću, a ljudi koji ne razumiju satiru i nijesu za fotelju. I na kraju: između „neimara“ i "guzenbauera" oduvjek navijam za ove prve, pa tako i sad. Prosto: manje ih je, a oduvjek navijam za autsajdere.
