Taman se ponadah prijatnom vikendu - beše se na planini okupilo neko staro društvo - kad iz Podgorice stiže crna vest da je umro Miodrag Vuković Brkica. Siguran sam da je malo ko od vas, cenjeni publikume, čuo za njega, a ako je neko i čuo, onda ga je obavezno mešao sa Miodragom Vukovićem, političarem, takođe iz Podgorice.
A reč je o jednom od najboljih pisaca ovoga jezika. Brkica je malo pisao (i još manje objavljivao) i za života je bio poznat samo uskom krugu književnih sladokusaca, ali svakako nije zgoreg pomenuti da je jedna njegova priča davnih godina uvršćena u (sjajnu) Antologiju srpske proze Ljubiše Jeremića, u vreme kada Brkica nije imao nijednu objavljenu knjigu. Video Ljubiša neku Brkičinu priču u “Studentu”, dalekovido video o čemu se tu radi i uvrstio ga u antologiju.
Pošteno govoreći, čitanje Brkičine proze nije lak posao. A Brkica se uopšte nije trudio da ga učini lakšim. Vaistinu nema smisla (uopšte, a ne na ovako malom prostoru) praviti nekakav “kratki opis” Brkičine poetike, jer je on u stvari pisao o neopisivom. Ako ovaj tekst navede nekoga da se lati Brkičinih knjiga, taj neka se sam uveri. Ako ne - nikom ništa. Brkica ionako nije mario za čitaoce, za književnu slavu i prinadležna “priznanja”. Što ne znači da nije mario za književnost i za ljude. I te kako je mario. I to je bivalo obostrano. Svi su voleli Brkicu. Može biti zato što nikome nije smetao.
Kada sam davnih godina - nakon što sam prethodno nekoliko puta zaredom pročitao Brkičinu zbirku „Krug, soba“ - konačno upoznao autora, sve mi je bilo jasno. Odmah sam shvatio da Vuković stoji visoko iznad sveta koji je podnosio na krajnje otmen način. Mnogo su mi značile duge sedelje sa Brkicom, ponekad u podgoričkim rakijašnicama, a ponekad u jednom budvanskom kiosku (ima li ga još) u kome su se po svu noć pekli pilići i točio hajneken. O čemu smo pričali? Uglavnom ni o čemu. Brkica nije bio govorljiv. Pa šta je tu, onda, bilo interesantno? E, to vam ne mogu reći.
Ali mogu reći da sam od Brkice pozajmio seriju književnih junaka. Maltene na revers. Zašto, počem, izmišljati nekog novog kad su već tu Aprcović, Škudnrić, Šindolić i Šamšal. Nije problem, Brkice, pitao bih ga, da rečena gospoda odu na privremeni rad u moje knjige. Nije problem odgovarao bi Brkica, oni su javno dobro. Iako je, rekoh, bio ćutljiv, moj dobri drug je pre zoru znao da zapeva “O, sole mio”. Još mi ta arija odzvanja u ušima. Zbogom, dobri moj Brkice.
Svetislav BASARA (Danas)
