Piše: Vladimir MARAŠ
Malme je dočekao prve polufinaliste u utorak veče među kojima i naše predstavnike na prvoj polufinalnoj večeri ESC. Naoko, nikad skromnije. Čini se da je kriza odradila svoje i u zemlji bez čije se audio/video logistike danas skoro i ne može zamisliti održavanje ovog takmičenja u bilo koj evropskoj zemlji (švedska ekipa najčešće realizuje ESC prenose iz zemalja pobjednica).
Ali, dvorana od oko 15.000 ljudi, uz pomoć dobre TV rasvjete, vjerujem i dobrog zvuka na licu mjesta, bila je ukusno pripremljena i čekao se utorak, 21h, da vidimo da li smo ove godine konačno napravili pravi izbor za prolaz u finale. Kao jedan od pet članova žirija ispred našeg Javnog servisa, imao sam priliku da dan ranije pogledam i odslušam i generalnu probu, uživo iz Malmea i time dodatno "utvrdim gradivo".
Ubjedljiv nastup: Veče se otvorilo dobro po nas... Nekoliko potpuno neubjedljivih kompozicija - sa problematičnim izvođenjem i sporijim ritmovima - ulivale su nadu da će naš dubstep malo "mrdnuti" učmalu ESC publiku. Bogami, tako je i bilo. Redni broj 9, Who See klapa, Montenegro... Prvim taktovima se nagovijestio brži ritam, režija je čini se, sve to jako dobro "ispratila" i nešto se desilo. Nešto dobro, pozitivno, drugačije. Već na prvom refrenu, elevator podiže Ninu na nivo bine i počinje: dominacija melodije, izvođenja, stava na bini, binskih efekata, režije... Nakon bojazni hoće li Nina uspjeti do kraja da izdrži i precizno otpjeva veoma tehnički zahtjevnu i vrlo visoku melodijsku liniju refrena Igranke, uslijedilo je olakšanje... sve je bilo OK.
"To je to... uspjeli su. Prošlo je osam kompozicija kojih se ne sjećam ni u naznakama, ovo je to. Ako ne prođu ove godine u finale, neće proći niko nikada odavde" pomislih. Da ne zaboravim i fantastičan dojam koji je na mene ostavila Igranka u produkcijskom smislu. Zvučala je svjetski, moderno i - da se razumijemo - kvalitetnije od većine drugih kompozicija. Sky Wikluh je uradio dobar posao. Zonjo takođe, od spota pa do same bine.
(Ne)očekivani rasplet: Čekajući kao i svake godine u isto vrijeme, da voditeljka programa izgovori i ono deseto ime, ime zemlje koja kao posljednja iz polufinala ide u finale, shvatio sam da je đavo odnio šalu i da finale "nećemo gledati" ni ove godine. Prošle su zemlje koje su imale lošije kompozicije od naše. Onda, u čemu je caka? Čak je i William Hill online kladionica, noć uoči prvog polufinala, našeg predstavnika stavila na 11. mjesto, dakle, na prag ulaska u finale.
Ispostavlja se da kladioničarski sistemi, nekim čudom, nepogrješivo targetiraju plasmane. Pominje se Danska kao favorit ovogodišnjeg ESC. Iskreno, u moru loših kompozicija, ova i zvuči prihvatljivo ali je daleko od toga da bude najbolja. Valjda po tim kladionicama imaju muzičke urednike koji svojim iskustvom i "čulom sluha" kvalitetno postave kvote. Urednik muzičkog programa William Hill-a, na primjer. Lijepog li zanimanja.
Negativni evropski trendovi: Da se malo osvrnemo i na region; na komšije iz bivšeg "Hej Sloveni" korpusa. Biću kratak i jasan. Slovenija loša, čak i u izvođenju. Falševi nisu dozvoljeni. Hrvati dosljedni svom etno maniru - interesantno ali neubjedljivo. Pjevački (klapa) takođe na ivici korektnog. Srbi, njih tri finalistkinje muzičkog šou programa "Prvi glas Srbije", vrlo popularnog kod nas - solidne u izvođenju, pjesma nedovoljno dobra uprkos aranžmanskim doradama. Jedva čekam rezultate glasanja prve polufinalne večeri sa ovih balkanskih prostora. To će možda pomoći u računici.
Daćemo šansu drugom polufinalu da popravi utisak koji se nesumnjivo nameće kao zajednički, za sve evropske zemlje: svuda je na snazi ozbiljna kriza autorstva; tehnika i produkcija su preuzele dominantnu ulogu u stvaranju nekog muzičkog proizvoda. Previše pažnje se obraća za same zvukove koji čine aranžmane, melodije su u drugom planu. Dostupnost uređaja kojima se danas pravi muzika napravila je ogromnu štetu autorima muzike koji znaju da rade svoj posao tako što su se, oni manje talentovani (a oni su većina), dokopali dobre tehnike i preplavili tržišta novim muzičkim standardima koji u konačnom čine nesagledivu globalnu štetu muzici kao umjetnosti. U prilog ovoj tvrdnji, kad prođe i ovaj ESC, pokušajte sjutradan da se sjetite više od par melodija sa takmičenja, a da tu nije "Igranka" koje smo naslušani. Teško. A nekada je to, ipak, izgledalo drugačije: pjesme sa ESC su se vrtjele po radio i TV stanicama sve do novog izbora a neke ostale u našim ušima za sva vremena.
Kojim putem dalje: Nakon svega, čini se da bi trebalo da budemo jako zadovoljni učešćem na ESC ove godine. Nakon Ramba i "Euro Neuro" ovo mi već izgleda kao dosljednost RTCG u pokušaju da se Crna Gora predstavi na jedan nov, moderan način. U ovom trenutku, evropska evrovizijska publika očigledno nije spremna na to. One godine kada je pobijedila finska grupa Lordi, ista ta publika sigurno nije bila spremna na heavy hard rock zvuk i maske sa kojima su članovi grupe na bini izgledali kao ukleta posada kapetana Barbose u Piratima s Kariba. Ali, ko će ga znati Evropljanima. Čas može Lordi, čas može Aleksandar Ribak, pa malo Ruslana pa na kraju Marija Šerifović. Očigledno nije problem u nama. Valjalo bi doooobro da razmislimo da li ovo sve uopšte ima smisla, ne samo zbog kriznih vremena nego onako... uopšte.
Crna Gora očigledno nije na mapi velikih ESC "igrača". Neko kaže da je za to potreban novac, neko pak govori o lobiranju, oni treći da je u pitanju samo dobra pjesma... Ne znam. Možda je potrebno sve ovo. Mi smo ove godine imali jedno, ovo posljednje, nadajući se da je to dovoljno. Očigledno nije. Neka konačno neko utvrdi šta je potrebno, pa da vidimo đe smo i što ćemo. Neka se pripremi... Sergej?
(autor je kompozitor i muzički producent)
