Bivši vojni tužilac pri Vojnom okrugu Beograd i svjedok Tužilaštva Haškog tribunala u slučaju Milutinović – penzionisani oficir Vojske SRJ Lakić Đorović – u razgovoru sa novinarkom Tamarom Nikčević za bosanskohercegovački nedjeljnik Dani  tvrdi da je u doba Vojislava Koštunice postojao plan da Rusija potpuno preuzme odbrambene snage Srbije i Crne Gore. Zvanični Beograd u saradnji sa opozicionom Socijalističkom narodnom partijom planirao je, tvrdi penzionisani potpukovnik  Đorović, da Rusi sagrade kopnenu bazu u Nišu i pomorsku bazu u Boki Kotorskoj!

Potpukovnik Lakić Đorović, inače rođen u Beranama, objašnjava kako je učestvovao u pokušaju da se odbrana države ustupi Rusima i tvrdi da je čitava operacija odrađena u strogoj tajnosti.

-  U okviru Ministarstva odbrane SRJ - u tajnosti i bez znanja zvanične Podgorice – da se formira predstavništvo Ministarstva odbrane Ruske Federacije, čime bi se, praktično, odbrambene snage naše zemlje u potpunosti predale u ruke Rusima. Plan je predviđao da, recimo, ruski oficiri, bez prethodnih najava i dokumenta, u našu zemlju ulaze kada hoće i da iz nje izlaze na isti način; u slučaju saobraćajnog udesa ili nekog vanrednog zbivanja, organi SRJ ne bi imali pravo isleđivanja, ispitivanja i preduzimanja bilo kakvih mera. U okviru istog plana predviđeno je formiranje ruske kopnene baze u Niškoj Banji, kao i pomorske baze u Boki Kotorskoj. Drugim riječima, planirano je da, po receptu Belorusije, SRJ postane ruski satelit, povjerio se Đorović novinarki Tamari Nikčević u ekskluzivnom intervjuu za magazin Dani.  

Portal Analitika prenosi dio intervjua koji se odnosi na plan da Rusi preuzmu kontrolu nad odbrambenim sistemom Srbije i Crne Gore.

DANI: Kako je tako nešto uopšte moglo biti realizovano bez saglasnosti zvanične Crne Gore!

ĐOROVIĆ: Sećate se da je u to doba, sledeći praksu svog prethodnika, Slobodana Miloševića, novi predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, umesto Milu Đukanoviću, učešće u novoformiranoj vladi zajedničke države ponudio sebi lojalnim Crnogorcima, opozicionoj Socijalističkoj narodnoj partiji. U tom smislu, za saveznog ministra vojnog postavljen je kadar SNP-a, Slobodan Krapović. Doduše, Krapović je bio ministar samo formalno; suštinski, šef je bio Krapovićev pomoćnik, pripadnik Vojne bezbednosti osuđivan za zloupotrebe sudijske dužnosti, general-potpukovnik Svetislav Ristić. On je sve vodio.

DANI: Šta – sve?

ĐOROVIĆ: Sve što je imalo veze sa poslovima Ministarstva...

DANI: Šef Vojne službe je...

ĐOROVIĆ: General Krga.

DANI: Dogovor sa Rusima, pretpostavljam, nije mogao početi bez prethodne političke saglasnosti. Ali - čije? Koštuničine?

ĐOROVIĆ: Koštunica, Vojna služba bezbednosti - zajednički gospodar i Srbije i Crne Gore - uz podršku crnogorske opozicije, dali su saglasnost, pa su u maju 2001. na beogradski aerodrom sletela dva aviona puna ruskih oficira, čiji je zadatak bio da, zajedno sa odabranim oficirima Vojske SRJ, realizuju plan o osnivanju predstavništva Ministarstva odbrane Ruske Federacije u okviru Ministarstva odbrane SRJ. Sutradan je, sećam se, javljeno da je dotadašnji ruski ministar odbrane umro, nakon čega se deo ruske delegacije odmah vratio u Moskvu.

Prvi susret naših i ruskih oficira, kome je prisustvovao gotovo celokupan vojni vrh obe strane, organizovan je u Kristalnoj Sali Kluba vojske, nekadašnjem Domu JNA u Beogradu. Rečeno je da će u realizaciji plana biti angažovane tri grupe koje će se strogo pridržavati principa tajnosti: jedna o drugoj neće znati – ništa!

DANI: Zbog čega?

ĐOROVIĆ: U pitanju je stari, uhodani princip iz vremena pre početka raspada SFRJ:  prljavi posao započinje jedna, dorađuje druga i završava treća garnitura. Bio sam deo trećeg tima zaduženog za usklađivanje pravnih akata i pisanje Sporazuma.

DANI: Znate li kakav zadatak su imale ostale dvije grupe?

ĐOROVIĆ: Znam da je jedna od njih bila zadužena za nabavku ruskog odbrambenog raketnog sistema, S-300. Ne znam kakva zaduženja je imala treća grupa.

DANI: Koliko članova je imala Vaša grupa?

ĐOROVIĆ: Petnaestak. Na čelu našeg tima nalazio se pukovnik Branislav Jović, nekadašnji jugoslovenski vojni izaslanik u Moskvi koji je, preko SDPR-a JUGOIMPORT, trgovao oružjem sa ruskom državnom firmom – ROSVOROŽENIJA - koja se bavila izvozom oružja. Pored majora Vasiljevića, pukovnika Slobodana Milosavljevića iz Komande 3. Armije i još nekoliko oficira, u našem timu su bila i dvojica prevodilaca iz VZ Moma Stanojlović. Na čelu ruske grupe bio je predstavnik ROSVOROŽENIJA, general Listopadov, sekretar ruskog izaslanstva, pukovnik Igor – zaboravio sam prezime – izvesni, Boris Dupkov... Ovom ljudima navodim imena, iako se ne bih smeo zakleti da su se zaista tako i zvali; u sličnim situacijama lažno predstavljanje je uobičajna stvar. Zanimljivo, polovina njihove grupe bila je zadužena da radi na Sporazumu, dok je druga imala zadatak da te ljude nadzire i kontroliše. Dakle, bilo je jasno da su u pitanju oficiri ruske službe bezbednosti.

DANI: Spomenuli ste rusku kopnenu bazu u Niškoj Banji; znate da je nedavno, uz prisustvo ministara Ivice Dačića i Vuka Jeremića, kao i neizbježnog ruskog ministra za vanredne situacije, Sergeja Šojgua, u Nišu otvoren takozvani Regionalni humanitarni centar, što je u dijelu javnosti protumačeno kao formiranje ruske vojne baze?

ĐOROVIĆ: Bojim se da je reč o nečemu vrlo sličnom onome na čemu sam radio 2001, a što, na svu sreću, tada nije realizovano.

DANI: Zbog čega nije realizovano?

ĐOROVIĆ: Pošto sam celo vreme pisanja Sporazuma pravio probleme, pretio krivičnim prijavama, upozoravao na kršenje Ustava, na ugrožavanje nezavisnosti, teritorijalne celovitosti, podrivanje vojne i odbrambene moći SRJ, ubrzo sam udaljen iz Pravne uprave VJ. Dakle, to šta se kasnije dogodilo, zašto plan o spajanju ministarstava nije realizovan, verujte, ne znam. Znam samo da je uskoro došlo do određenih smena u Vojsci i Savetu ministara, pa je, pretpostavljam, nekome ipak uspelo da stopira taj ludački poduhvat.

DANI: Kada ste shvatili da je riječ o – ludačkom poduhvatu?

ĐOROVIĆ: Ubrzo nakon što smo, kao grupa, izolovani i smešteni u beogradski Hotel Bristol. Shvativši šta se sprema, u jednom momentu sam pokušao da pobegnem; uputio sam se ka Zelenom vencu, ali su me, negde kod Ekonomskohg fakulteta, sustigla trojica oficira vojne policije, oborila me na zemlju i, kao svojevremeno skupštinsko obezbeđenje Vojislava Šešelja, pred začuđenim svetom nosili nazad do Bristola. Kada su me uneli u hotel, objasnili su mi da, kao ljudi koji rade na poslu značajnom za državu, dok ga ne završimo, nemamo pravo da napuštamo zgradu. Postalo mi je jasno da sam praktično uhapšen. Ali, nisam se predavao; nastavio sam sa optužbama, nakon čega me je major Vasiljević odveo u Birčaninovu broj 5, četrnaesti sprat, gde se nalazila Pravna uprava Ministarstva odbrane...

DANI: Zašto tamo?

ĐOROVIĆ: Odveden sam kod načelnika Uprave, generala Ignjatovića, mog šefa, kome sam još na vratima rekao da će zbog ovoga što rade jednoga dana odgovarati. Pobesneo je.

„Šta je, Lakiću?!“ – urlao je. „Hoćete čin, a da opet ostanete pošteni i časni?! E, pa, ne može! Ne znate vi koliko smo se mi najeli govana da bismo dovde došli!“

Rekao sam da mi čin nije potreban i da neću da učestvujem u kriminalu...

Na kraju, ipak sam na silu vraćen u Hotel Bristol, odakle smo, nakon nekoliko dana, zajedno sa ruskom delegacijom, spakovani u tri manja kombija i odvedeni u Nišku Banju.  Napisani Sporazum je trebalo pravno usaglasiti, utanačiti sitnice i prevesti ga na ruski. Hotel u koji smo smešteni nalazio se u okviru Instituta Radon. Dočekali su nas direktor Instituta, profesor Aleksandar Dimić, profesor Velimir Baltazarević i još dvojica, trojica njihovih saradnika. Tom prvom sastanku je, sećam se, prisustvovala i supruga generala Ignjatovića, u svojstvu ekonomskog savetnika Instituta Radon. Sve u svemu, u Niškoj Banji smo boravili osam dana, gde smo, pre svega, naučili da pijemo na ruski način...

DANI: Šta to znači?

ĐOROVIĆ: To znači da pijete od jutra do sutra. U Instutut su svakodnevno stizali hektolitri užičke rakije koja se pila pre doručka, uz doručak, uz ručak, uz večeru, nakon večere... Rusi su iz Moskve doneli i ražani hleb na koji su mazali kavijar; prvi put sam ga probao. Sećam se da su u Institut stizali i džakovi jabuka, ali nikako nisam mogao da odgonetnem čemu one služe. Na kraju, jedan oficir mi je objasnio da Rusi jedu jabuke zbog toga što dobro kupe kiselinu.

„Zato mi Rusi možemo toliko da popijemo“ – objasnio mi je.

Osim što strašno piju, Rusi vole da nazdravljaju. I to nikada ne rade sedeći: pre nego što rakiju bukvalno saspu u grlo, naiskap, svi za stolom moraju da ustanu i obavezno svaki održi prigdnu zdravicu.

DANI: U svojim „Susretima sa Staljinom“, Milovan Đilas opisuje sličnu situaciju...

ĐOROVIĆ: Eto, kažem vam!... Zdravica obično veliča istorijsku bliskost ruskog, srpskog i crnogorskog naroda, bratstvo... Kada je red došao na mene, ustao sam i ispričao kako u mojoj maloj zemlji, Crnoj Gori, tradicionalno vezanoj za Rusiju, postoji izreka: Nas i Rusa 300 miliona. Svi su se nesmejali. Bilo im je drago. Ali, nisu tako reagovali kada sam, dan pred povratak u Beograd, na oproštajnoj večeri na kojoj smo se praktično ubili od alkohola, rekao da je Sporazum koji smo napravili protivustavan, da je ponižavajući i da se sve to radi iza leđa crnogorskog rukovodstva...

Kompletan intervju Lakića Đorovića, u tri nastavka, objavljen je u časopisu Dani.